РУДЕНИЦА, црква Светог Илије

Manastir Rudenice

О цркви св. Илије, смештеној на једном платоу у селу Руденица, у Жупи између Трстеника и Александровца, не зна се много. Подаци су чак и данас толико оскудни да се не могу утврдити важније појединости о историји цркве, њеном патрону и времену настанка. После обнове, 1936. године, црква је посвећена св. Илији. Руденица и њена црква не помињу се у ниједном писаном документу као манастир што указује на чињеницу да она можда никада није ни била манастир.
О постанку цркве не располажемо ни са каквим писаним изворима, али се посредним путем може приближно установити време њене градње и то на основу ликова деспоте Стефана и кнеза Вука Лазаревића, као и властелина Вукашина и Вукосаве који се налазе у склопу иконографије руденичког зидног сликарства. Посредним путем може се закључити да је Руденица сазидана за време владавине деспота Стефана и његовог брата кнеза Вука, као и да су јој ктитори Вукашин и Вукосава, савременици Лазаревића. Иако се Вукашин и Вукосава не помињу у до сада познатим историјским изворима, они су ипак припадали угледној српској властели са краја XIV и почетка XV века. Они су цркву у Руденици подигли на својој баштини. Идентификовање ктиторских портрета извршено је још у време када су биле очуване њихове сигнатуре. Данас тих сигнатура нема или су врло тешко читљиве услед велике оштећености. Ако се узме у обзир да је Вук био кнез од половине 1409. до 11. јула 1410. године, онда се са сигурношћу може тврдити да је црква у Руденици зидана и живописана у том периоду, јер се на његовом портрету виде титуларне одлике кнеза.
О даљем животу цркве у Руденици и њеној судбини не зна се пуно. До када је и под каквим условима црква била у функцији у време турске власти остаје питање без одговора. О времену њеног страдања и делимичног рушења могу се само изводити претпоставке. Једна од претпоставки је да је црква срушена истовремено када и Дренча, Лепенац и Градац, или је, ипак, с обзиром на релативну забаченост подрућја настрадала касније од ова три објекта. Све до 1936. године црква је била напуштена, без крова, са отореним кубетом и местимице проваљеним сводом крова.
Документ који Руденицу чини веома значајним и занимљивим спомеником јесте потпис мајстора Теодора, аутора живописа. Зограф Теодор потписао се на представи св. Богородице крај жртвеника. Међу малобројним потписаним српским средњевековним сликарима, зограф Теодор свакако заузима једно од најистакнутијих места.
Од богатог садржаја фресака које су испуњавале све зидне површине наоса, а вероватно и припрате, данас је остао само мали део. У време када је црква била порушена настрадао је највећи део живописа. Током времена нестајали су и бледели портрети и композиције. Приликом обнове цркве такође је известан део живописа оштећен или прекривен малтером и кречом. Најбоље су очуване фреске које се налазе у две доње зоне, док су у осталим двема зонама фреске или потпуно уништене или очуване у незнатним и нејасним фрагментима. Живопис на соклу је потпуно уништен, као и на сводним површинама и поткуполном простору. По својој иконографији руденички живопис се не разликује много од осталих живописа тог периода, већ се уклапа у њихове особености и формалне карактеристике. Распоред и садржај фресака одговара традиционалној схеми, која је примењивана при сликању српских задужбина XIII и XIV века. Исто тако руденички мајстор врло ретко одступа пд утврђених образаца при сликању појединих фигура и ликова.