МАНАСТИР ДРЕНЧА, црква Светог Стефана

Међу споменицима Моравске школе, црква Светог Стефана (раније Ваведења Богородице) свакако заузима значајно место иако се до наших дана сачувала само у рушевинама.
Манастир је подигао монах Доротеј са сином јеромонахом Данилом 1382. године. О овим подацима сазнајемо из њихове повеље издате 2. марта исте године у Жичи. О даљој историји овог манастира нема скоро никаквих записа и све је у домену претпоставки. Црква је порушена или спаљена од стране Турака али се не зна у ком периоду вишевековне турске власти се то догодило. На основу цртежа Михаила Валтровића с половине 19. века, црква је имала добро сачуван део носећег зида калоте, део свода над олтарским простором и добро очуван западни улазни део у храм. Почетком осамдесетих година рушевине ове цркве су биле у знатно горем стању и било је сачувано тек нешто око половине првобитне градитељске целине. Археолошким ископовањима откривени су темељи бивших манастирских конака као и више гробова са посмртним остацима, међу којима се претпоставља да су и мошти ктитора монаха Доротеја.
По начину градње црква Светог Стефана припада моравској стилској групи споменика. Тролисна основа коју чине две певничке конхе на северној и јужној страни цркве и петострана олтарска апсида на источној страни, са споља јасно диференцираним уписаним крстом, начин градње који подразумева комбиновање ситне опеке и камена пешчара, шкриљца, кречњака и сиге, орнаментални програм лукова, рељефа, камене пластике, несумњиво указује да је ова црква грађена у складу са доминантним стилом у Србији током друге половине 14 и почетка 15 века. На месту укрштања крстообразних кракова, уздиже се коцкасто постоље осмостраног тамбура, анимираног високим и уским прозорима на свакој од осам страна који се завршава куполом. Након вишевековне запуштености у полусрушеном стању, купола цркве као и остатак храма је обновљен током 2007. и 2008. године.
Главна тј. западна фасада цркве одликује се симетричном и хармоничном структурно – декоративном композицијом. Вертикални и хоризонтални распоред лучно изведених ниша одликује главну фасаду али не и остале зидове цркве који имају нише само у хоризонталном низу. Прозори у форми малих и веома узаних једноделних отвора и нешто већих бифора, присутни су на конхама, олтарској апсиди и зидовима проскомидије и ђаконикона. Сва рељефна декорација цркве налази се управо на зидовима око самих прозора и бифора. То су углавном антропоморфни, биљни и геометријски мотиви, исклесани са мање или више уметничког дара али који без сумње указују на вредну уметничку традицију камене пластике моравске школе.
Унутрашњи простор цркве је усклађен са спољним изгледом. Четири масивна стуба у поткуполном простору носе постоље, тамбур и кубе а остатак простора је засведен полуоблим сводовима. Све засведене површина укључујући и кубе израђене су од сиге. На унутрашњим зидовима цркве нису сачувани остаци живописа али се претпоставља да је црква Светог Стефана била осликана, што је било уобичајено за све храмове моравске школе. Приметна је знатна разлика у осветљењу између поткуполног простора који светлост добија преко осам високих прозора на тамбуру кубета и улазног и олтарског простора, који добијају тек нешто мало светлости кроз узане бифоре и једноделне прозоре.

Чедомир Бачкуља