Aрхеолошки локалитет „Дивље поље“ Ратина

проф. др Славиша Перић из Археолошког института, стручњак за неолит, већ годинама руководи истраживањима знатно већег и богатијег налазишта Дреновац код Параћинa. Професору Перићу захваљујемо што је стрпљиво одговарао на наша бројна лаичка питања.

Професоре, где се ово налазимо?

– На локалитету Дивље поље у Ратини, непосредно изнад ушћа Ибра у Мораву, на остацима једног неолитског насеља, прецизније из млађег неолита, који је опредељен у оквире Винчанске културе. Она је трајала од 5400. до 4500. године пре нове ере. Претпостављамо да је ово насеље постојало око 300 година при крају тог периода, негде од 4800-4500. пне. Ископавање обављамо на периферији већег насеља, које заузима око 10 хектара, са изузетно повољним положајем: безбедним од поплава, са добрим прегледом терена, повољним условима за развој земљорадње, риболов…

Где се простирало тих 10 хектара – уз Ибар и Мораву или…?

– Не, заузимало је цео овај доњи део савременог насеља Ратина. Све ове куће које видимо саграђене су изнад неолитског насеља. Иначе, припадало је групи мањих винчанских насеља, јер у Србији имамо неолитских насеља која се простиру и на 50-60 хектара.

Шта нам можете рећи о овом нашем винчанском селу? Кад кажемо „праисторијско насеље“ углавном замишљамо некакве колибице.

– Ово су много озбиљне грађевине. Њихове куће су имале средишњи део дрвене конструкције, између дрвених стубова било је пруће и онда је све са обе стране облепљено глином. Зид је био дебео и до 40 центиметара. То је била моћна архитектура. У том млађем периоду Винчанске културе имамо поуздане доказе да су Винчанци градили и куће на спрат, тако да су били добри познаваоци статике и архитектуре. Стамбени објекти су углавном били уједначених димензија 10 к 5 метара, 12×6, у основи то буде и 70 квадрата, по две-три просторије…

То је и за данашње појмове сасвим солидна квадратура! Чиме су се бавили, како су живели, шта су јели ови наши ратински Винчанци?

– Овде су се по својој прилици интензивно бавили земљорадњом, јер имамо велики број камених жрвњева на којима су млели жито, и авана. Нашли смо и велики број тегова за које се претпоставља да су коришћени приликом риболова. Сама локација указује да је ово била житница, да су имали рибу и да је горе негде у залеђу било ловиште, јер су они и даље ловили, без обзира што су имали домаће животиње. Познавали су ткање, нашли смо тегове који су били део вертикалног ткачког „стана”.

Каква је клима била тада, које домаће животиње су могле имати?

– Клима је била готово иста као данас. А и домаће животиње – у то време већ имају припитомљене овце, краве, козе, свиње… аи кућне љубимце, псе и мачке. Свима им је овде било фино, плодно. У исхрани су користили и масноће, млеко и сир, мед.

Колико је становника могло да има цело насеље?

– У једној кући је било до шест до седам чланова. Међутим, ми тек треба да подигнемо овај слој и да видимо да ли испод има неких још старијих трагова, али ова периферија је углавном једнослојна. У насељу од десетак хектара могло је да живи пар стотина људи истовремено, али – подсећам вас да не знамо да ли су све ове куће истовремено егзистирале. То је ствар даљег проучавања.

Рекли сте ми да су насеља била врло уређена, наведите нам неки пример.

Ево, имамо овде једну јаму у којој је одбачен керамички материјал и има доста животињских костију. Дакле, постојало је посебно место где се одлагао отпад. Иначе, карактеристика овог дела насеља је изузетно мало животињских костију. То може бити последица киселог земљишта у коме су се кости распале, а можда су их негде одлагали. Нису бацали кости и отпад којекуда, водили су рачуна, били су рационални. У Дреновцу смо радили анализе пода куће и закључак је да су били савршено чисти. Водили су рачуна о оријентацији кућа, о ентеријеру, естетици, сваки керамички предмет је био на неки начин украшен… Куће су збијене, нема класичне окућнице, што значи да су животиње држале негде ван села. Вероватно су имали и некакву септичку јаму за своје потребе. То говори о њима у много позитивном смислу него што се мисли кад се каже „примитивне заједнице“.

Има ли трагова духовног живота, религијског можда?

– Што се тиче духовне културе, углавном се највише података црпи из начина сахрањивања. А за то смо ускраћени, о чему ћемо касније опширније говорити. Међутим, имамо антропоморфну ​​и зооморфну ​​пластику, винчанске фигурине су углавном представе жене са наглашеним облинама и то се доводи у везу са плодношћу земље и култом великог богиња Мајке, а који је у вези са развојем земљорадње. Те фигурине су обично поломљене, некада се налазе у кућама, некада ван кућа, не знамо како су их користили, да ли се ради о украсним или употребним предметима.

Да ли су Винчанци имали писмо?

– Не. Да би једна заједница имала писмо, потребно је да сазри потреба за писмом. Да бисмо нешто назвали писменим потребно је да се у више случајева јавља на једном локалитету, да се у истој форми јавља и на другом. На винчанској керамици постоје неки урези, који могу бити обележавање количине или неке трампе, али то не можемо назвати писмом. Прича о винчанском писму је неоснована. Винчанска култура је толико високо развијена и толико квалитетна да јој не треба додавати ништа што није имала.

Да ли у нама данашњима може имати некаквих трагова Винчанаца?

– Тешко, тешко… Говорити о вези Срба и носилаца винчанске културе је неосновано, неутемељено. Видите, сва ова црвена боја је последица горења, све те куће су биле спаљене…

Зашто спаљене?!

– Е, то је велика тајна! Зашто су куће спаљене – то је питање актуелно већ дуги низ година. Једни тврде да се ради о ритуалном спаљивању приликом смрти најстаријег члана, други да се радило о најезди неког новог становништва… али нема трагова разарања. Углавном се затиче материјал тамо где је и био у време употребе.

Можда је просто избио пожар?

– Нема ни жртава. Да је био општи пожар, неко би страдао, нејач, стари људи… Њихове посуде су оригинално биле црне боје. Оне које налазимо у спаљеним кућама промениле су боју у црвену услед високе температуре. Међутим, посуде које налазимо између куће су црне, задржале су основну боју, што се није догодило ако је све горело… Вероватно да су куће појединачно паљене, тешко је претпослати из ког разлога. За скоро свако винчанско насеље с краја винчанске културе карактеристично је да су куће изгореле.

Можда су спаљивали кад би болест закачила неко домаћинство? Или кад би кренули у велику сеобу?

– Да, али онда би запалили село и отишли, а пожар би био неконтролисан. У случају спаљивања куће због болести, имали бисмо лешеве. Нисмо пронашли ниједан људски остатак! То је проблем у тумачењу винчанске културе, проблем сахрањивања носилаца винчанских насеља. У свим винчанским насељима нађено је врло мало људских остатака. Велика мистерија, заиста…

Можда су преминуле пуштали низ реке?

– Могуће, али онда бисмо кад се повлаче реке или кад мењају корито, некад негде наишли на остатке. Можда да су спаљивали покојнике, али нема ни трагова спалишта.

Како се те тајне – спаљених кућа и „тајновитог“ сахрањивања Винчанаца, тумаче у археологији?

– Тумаче се – упућивањем на нека будућа истраживања, па да видимо шта ћемо открити. Ја годинама водим ископавања у Дреновцу код Параћина, да је једно велико неолитско насеље, и прошле године смо први пут наишли на остатке скелета. Види се да је скелет одрасле особе, неграцилне грађе, доста је страдао тако да је тешко одредити пол, али остаје отворено питање да ли је ту положен па је запаљена кућа или је ту затечен пожаром.

Остаје нам да чекамо нова археолошка открића која ће разјаснити ове тајне. Али и ону највећу – шта се догодило са Винчанцима?! Покривали су простор Србије, дела Бугарске, Румуније, Босне, развили културу за поштовање и онда почетком 4. миленијума једноставно – прохујали са вихором!

– Да, то је чудно за винчанска насеља. На Блиском истоку из те фазе су настајали прави градови, а код нас је замро живот и нема становника. Питање је шта се десило са носиоцима Винчанске културе. На територији Србије евидентирано је око 700 винчанских насеља. Наравно, нека су померана са једне на другу локацију, али је најмање 500 насеља… Занимљиво је и да немамо непосредног наследника у смислу продужетка живота на простору који су заузимали. Прва следећа насеља се јављају тек негде средином првог миленијума пре нове ере, тако да је питање шта се десило са толиким бројем људи.

Толико људи и насеља, а не зна се ни где су отишли, ни зашто су отишли, ни зашто их дуго нико није наследио на овој територији!

– Само на Бубњу код Ниша имамо континуитет између неолита и следећег периода, бакарног доба… нешто је то становништво натерало да се помери. Шта – заиста је тешко рећи.

У том периоду Винчанске културе, шта се догађало источно и западно од нас?

– У периоду млађег каменог доба Винчанска култура припада једној од најразвијенијих и по броју насеља, иу материјалној и духовној култури. Западна и средња Европа у то време касне у односу на Балкан. Зато колеге из Бугарске мало више и слободније говоре на ту тему и сматрају да је тај простор заправо колевка европске цивилизације, што и јесте. На истоку су већ увелико у периоду металног доба. На територији данашње Бугарске с краја Винчанске културе почиње да се развија рударство и металургија. Сви ти таласи су долазили преко Анадолије, односно кроз балканско-анадолски културни комплекс. Као што ми каснимо за Анадолију, западни делови Европе касне за Балкан. Тек са развојем бронзаног доба они добијају примат. С треће стране, имамо Егеју која је у бронзаном добу већ пред крај III миленијума пре нове ере.

Има ли у Ратини трагова неких каснијих култура?

– Да, током касног латена (од II века пре нове ере до почетка нове ере) постојало је једно латинско насиље. Оно је могло да траје стотинак година. Од њихове архитектуре имамо мало остатака, али имамо доста трагова њиховог боравка у виду девастирања винчанских објеката. Откопали смо део латинског рова, може бити одбрамбени ров са палисадама. У слоју је искључиво латинска керамика и зато знамо да је латински, а невинчански ров.

Портал круг

Фото: Т. Д. Спахић

 

 

Објављено под НАСЛОВНА | Коментари су искључени на Aрхеолошки локалитет „Дивље поље“ Ратина

Срећни празници

Колектив Завода за заштиту споменика културе Краљево жели вам срећне Васкршње празнике.

Објављено под НАСЛОВНА | Коментари су искључени на Срећни празници

Јубилеј 140. година од имена града – Краљево

Град Краљево 140. година поносно носи своје краљевско име – од 19. априла 1882. године, када је краљ Милан Обреновић удовољио жељи и молби житеља вароши Карановац да се њихово место назове Краљево. То је град где се спајају Ибар и Морава, где су се укрштали царски друмови, место које представља природну капију Долине векова, вароши на коју с вечери падају сенке купола и звоника Жиче, мајке српских манастира, колевке наше писмености и државности.

Фото : фб „Непознато Краљево“

Указом краља Милана Обреновића од 19. априла 1882. године Карановац је променио име у Краљево, у част проглашења Србије за краљевину и долазак првог  краља након пропасти српске средњовековне државе у наш град.

         „Српске новине“ пре 140 година

Објављено под НАСЛОВНА | Коментари су искључени на Јубилеј 140. година од имена града – Краљево

У Краљеву представљен пројекат „CREATIVE TWINNING“

„Тематско путовање коридором културне и природне баштине од Србије до Црне Горе“ – CREATIVE TWINNING, пројекат у склопу ИПА Програма прекограничне сарадње Србија – Црна Гора 2014-2020, представљен је у нашем граду на уводној конференцији.
Пројекат има за циљ развој заједничке туристичке понуде за очување, вредновање, тумачење, интегрисање и промовисање локалитета културне и природне баштине по савременом моделу тематских путева. Имплементирају га Регионална агенција за просторни и економски развој Рашког и Моравичког округа на територији града Kраљева и општина Рашка и Ивањица и НВО Центар за иницијативе из области одрживог туризма из Подгорице. Укупна вредност двогодишњег пројекта, започетог 1. марта прошле године, износи 351.280 евра, од чега Европска унија финансира 85 процената, преко Министарства за финансије Републике Србије, а Краљево, Рашка и Ивањица укупно 15 одсто односно по 8.812 евра.
Пројектом се планира побољшање услова за стварање одрживе туристичке понуде у прекограничним руралним и планинским подручјима Србије и Црне Горе. Културна и природна баштина биће систематски пописане, а нова туристичка понуда креирана и промовисана, што ће допринети бољој информисаности туриста о понуди прекограничног подручја и његове препознатљивости као туристичке дестинације. Такође, доћи ће до унапређења прекограничне сарадње међу носиоцима активности ове регије и јачања свести локалног становништва о значају прекограничне размене. Ово ће допринети да се потенцијал прекограничне регије Србије и Црне Горе препозна као део стратегије економског развоја.
Поздрављајући учеснике и госте уводне конференције у име града домаћина, градоначелник Краљева др Предраг Терзић је нагласио да је важно да у програмима прекограничње сарадње које финансира Европска унија преко ИПА пројеката учествује наша држава односно и Рашки и Моравички округ као погранични.
„Овај пројекат, вредности око 350.000 евра, омогућиће значајнију и већу туристичку понуду Краљева, Рашке и Ивањице и локалних самоуправа које се налазе у Рашком и Моравичком округу. Омогућиће свим поштоваоцима културне баштине и људима који желе да се упознају са природним лепотама пограничних делова и Србије и Црне Горе да, кроз четири тематска пута, обиђу пограничне области између Републике Србије и Републике Црне Горе. Захвалан сам запосленима у Регионалној агенцији, али и партнерима на пројекту из Црне Горе, који су пронашли начин да промовишу нашу културну баштину и природну баштину ових локалних самоуправа“, рекао је градоначелник Краљева истичући да је уверен да ће, када пројекат буде завршен марта 2023. године, сви заинтересовани моћи да прођу овим тематским срединама да виде све лепоте, али и како је средствима Европске уније уређен овај простор.
„Очекујем да ће, поред финансијске подршке локалних самоуправа, запослени у Градској управи града који се баве туризмом успети да, у сарадњи са партнерима, заврше овај пројекат на корист свих грађана Краљева, Рашке и Ивањице“, поручио је др Предраг Терзић, градоначелник Краљева.
Директорка Агенције за регионални развој Рашког и Моравичког округа Луција Васиљевић, која је и менаџер пројекта, представила је Creative Twinning у Србији односно добре праксе тематских стаза из Словеније.
„Циљеви пројекта су валоризација и очување природе и културне баштине у Црној Гори и у Србији. Најзначајнија активност је да оба партнера развијају по четири стазе. У Србији су то стазе које се налазе на планини Голија, а у пројекат су укључене три локалне самоуправе – Kраљево, Рашка и Ивањица“, појаснила је директорка.
Завод за заштиту споменика културе Kраљево је од почетка партнер на пројекту Регионалне развојне агенције, а директорка Завода Катарина Грујовић Брковић члан саветодавног тела које треба да допринесе бољој и ефикаснијој промоцији културног наслеђа на изабраном подручју локалних самоуправа учесница на пројекту.
„Ово је савршена прилика да се на најбољи начин промовише мање познато и теже приступачно културно наслеђе. Говоримо о простору на којем имамо непокретна културна добра уписана на Унеско листу светске културне и природне баштине, општепозната, јако добро посећена током читаве године. Ово је прилика да се истраже и презентују и учине доступним и друга, мање позната а и те како вредна, са становишта службе заштите, културна добра“, рекла је директорка Завода појашњавајући да се ради о објектима народног градитељства који су сачувани у руралним подручјима, попут фантастичних старих кућа на простору Парка природе Голија, које потврђују постојање и начин изградње у периоду XIX и с почетка XX века, као и економски објекти попут воденица, остатака ваљарица, јако занимљива и спечифична стара сеоска гробља која се називају грчким гробљима.
Директорка и менаџерка пројекта из Црне Горе из НВО Центар за иницијативе из области туризма, са седиштем у Подгорици, Светлана Вујичић, нагласила је да се заједнички ради на развоју једног новог туристичког пројекта који се фокусира на четири тематске стазе у Црној Гори и четири тематске стазе у Србији. У Црној Гори то су три национална парка – Проклетије (Гусиње), Биоградска Гора (Мојковац и Бијело Поље) и Дурмитор (Жабљак и Мојковац).
„Идентификација и развој производа су ишли са упаривањем са стањем у Србији. Када смо сазнали да ће избор бити Парк природе Голија, дефинисали смо да наша циљна група буду заљубљеници у природу, рекреативци и гледали смо које теме можемо да упаримо. Тако је нама централна стаза стари средњовековни град Брслово, који је основао краљ Урош Први Немањић, која нам је била фокус због интересантне тематске везе са Србијом. Остале стазе касније смо развијали, гледали смо да буду природне и културне атракције у заштићеним подручјима“, објаснила је представница партнера из Црне Горе
Конференцији су присуствовали и представници Министарства трговине, туризма и телекомуникација, као и локалних самоуправа, институција из области туризма, привреде и цивилног друштва, што је била прилика за умрежавање и повезивање актера учесника и размена идеја и искустава у области туризма и прекограничне сарадње.
Објављено под НАСЛОВНА | Коментари су искључени на У Краљеву представљен пројекат „CREATIVE TWINNING“

Свечани пријем код директорке

Поводом међународног дана жена 8 марта, Директорка Завода за заштиту споменика културе мр Катарина Грујовић Брковић уприличила је свечани пријем запослених радница, пожелевши им на овај начин срећан празник.

Овој честици се придружују и мушки чланови колектива.

Објављено под НАСЛОВНА | Коментари су искључени на Свечани пријем код директорке

Пећинска црква Стефана Немање

У једној поткапини на источној падини брега Градина, испод окомитих стена на којима стоје бедеми подграђа смештен је Пећински манастир. Захваљујући откривеним записима на стени, као и сећањима једног дубровачког трговца забележеним крајем XVII века дошло се до сазнања да се на овом мјесту налазио Пећински манастир посвећен арханђелу Михаилу.

У остацима Пећинске цркве из 12. века подно старог града Раса написано је чувено Вуканово Јеванђеље, а у њој су Стефана Немању заточила браћа док је био удеони кнез у Топлици. Градитељска активност и све већа популарност Стефана Немање у народу изазвала је подозрење његове браће која су га позвала на саветовање у Рас где бива и заточен. Молећи се топло своме заштитнику Светом Георгију Стефан Немања бива на чудесни начин ослобођен и постаје Велики жупан српских земаља 1166. године.

Манастирска црква веома скромних димензија била је делом подвучена под свод пећине и орјентисана у правцу север-југ. Услед одроњавања стене на којој је била подигнута од цркве је остао очуван само западни зид с једним прислоњеним луком, почетак олтарске апсиде на северној и део зида на јужној страни, где је вероватно био улаз.

На стени изнад тог зида постоје усечени трагови деформисаног полуобличастог свода. На вертикалним површинама стијена са јужне и западне стране запажају се дубоко усечени жлебови који су служили за ослањање једносливне кровне конструкције.

Сама црква била је живописана о чему сведочи мноштво фрагмената фресака. Са спољне стране јужног зида поред неколико малих фрагмената фреско-малтера на грубој површини зидне масе до недавно се уочавао цртеж једног светитеља – ратника, наводи Discover Serbia.

Читав простор поткапине северно од храма био је затворен и преграђен на више просторија. Судећи по траговима греда међуспратних конструкција од којих је једна сачувана у свом некадашњем положају, ова грађевина у пећини поред приземља имала је три спрата.

Осамдесетих година XVII вијека крај рушевина Пећинског манастира прошао је дубровчанин Никола Бошковић, који је у својима сећањима забележио да се на сат и по хода од Сопоћана „види укопана под једним брдом црква Св. Михаила са својим манастирима, скоро потпуно порушена“.

Захваљујемо се Discover Serbia.

Објављено под НАСЛОВНА | Коментари су искључени на Пећинска црква Стефана Немање

Дигитализација у Заводу за Заштиту споменика културе Kраљево

Правилником о ближим условима за дигитализацију културног наслеђа Информациони систем  непокретних културних добара  утврђен је као ИС  који у дигитализацији непокретног културног  наслеђа користе заводи за заштиту споменика културе. ИС предвиђен је за чување дигитализованих података о НКД. ИС је као пројекат осмишљен од стране Републичког Завода за заштиту споменика културе. Дигитализација се у нашем Заводу спроводи ради трајног чувања података о културном наслеђу  на географској територији коју покрива. Овиме се обезбеђује не само трајно чување датих информација о непокретним културним добрима него се на овај начин кроз Информациони систем (ИС) обезбеђује већа видљивост културног наслеђа. Да би информације о одређеном непокретном културном добру биле доступне свим стручњацима у сваком тренутку довољно је само имати приступ интернету и рачунару. ИС НКД је веб апликација који није потребно инсталрати на сваки раћунар. ИС и шратећи подаци налазе се на једном серверу и приступа им се путем интернета са било којег места у свету. Сем нашег Завода који уноси и дигитализује податке  НКД-а са простора који покрива ( 25 општина), и остали регионални заводи у Републици Србији су у обавези да исто допуњују ИС. Два су основна дела ИС један који је предвиђен за запослене у служби заштите и дигитализације док је други део предвиђен за ширу јавност.

Осим тога, наш Завод презентује јавности непокретна културна добра путем своје званичне интернет странице, друштвених мрежа, првенствено FACEBOOK странице и You Tub-e kanala.

Објављено под НАСЛОВНА | Коментари су искључени на Дигитализација у Заводу за Заштиту споменика културе Kраљево

Срећни празници

Објављено под НАСЛОВНА | Коментари су искључени на Срећни празници

Епископ милешевски разговарао са директорком Завода

Његово преосвештенство епископ милешевски господин  Атанасије примио је у епархијском двору у Пријепољу Директорку Завода за заштиту споменика културе из Краљева мр Катарину Грујовић Брковић.

Циљ њене посете је било враћање књиге Минеј за месец март из 1869. године која је пре неколико година заједно са иконама из манастира Успења Пресвете Богородице у Бистрици однета у Завод у Краљеву на стручну анализу и процену вредности као културног добра важног за Републику Србију.

Гђа Катарина је Епископу пренела све детаље посла који су стручне службе Завода урадиле. Изразила је своје дивљење вредним књигама и иконама које поседује Епархија али и задовољство због изузетне и плодне досадашње сарадње Завода са Епархијом, дајући уједно и неопходне смернице за будуће заједничко деловање двеју институција.

Преосвећени Епископ Атанасије се захвалио гђи директорки на њиховом труду и професионалности у раду, уз напомену да ће сарадња Епархије милешевске и Завода за заштиту споменика културе бити настављена и у будућности а све у циљу заштите културног добра на простору Епархије милешевске.

На крају састанка саговорници су разменили пригодне дарове.

Објављено под НАСЛОВНА | Коментари су искључени на Епископ милешевски разговарао са директорком Завода