Завод за заштиту споменика културе Краљево

За цркву брвнару у Врби се претпоставља да је народ овог краја подигао 1831. године и да су је радили домаћи мајстори. Веома је једноставна, без много декорације и не показује велику спретност градитеља.
Црква је постављена на камене темеље, правоугаоног је облика са лучном олтарском апсидом. Зидови су од масовних храстових талпи, које су са унутрашње стране обложене трском и омалтерисане. Иначе талпе нису на уобичајен начин ућертане, већ су низане у диреке. Таваница је од шашоваца благо засведена. Кров је малог нагиба са широким стрехама, покривен ћерамидом. У неизмењеном облику сачувана су јужна врата са лучним завршетком и геометријским украсима од накивених летвица.

Због своје препознатљивости у оквирима ширим ван локалног, споменици културе се често користе као комуникцијско средство примерено моделу комуникације и коришћеним комуникацијским каналима, а зарад лакшег остваривања пројектованих исхода културних манифестација. У тим случајевима јавља се потреба адекватне презентације споменика културе као важног ресурса који би требало да  допринесе већем интерсовању за савремена дешавања у оквиру локалне заједнице. Завод за заштиту споменика културе Краљево увидевши потребу за још бољим презентовањем НКД, а увек се трудећи да користи савремене методе презентовања, јавности је сада доступан  „Youtube“ канал Завода. Кратка форма и могућност аудио-визуелне поруке пружа Заводу савремене могућности за развој комуникације и интеракције – презентације НКД. Завод свој садржај на овој платформи базира у највећој мери, на кратким видеима у којима се третирају непокретна културна добра која су под његовом  надлежношћу. Имајући у виду историјски контекст ове установе, гледаоци на Јутјубу имаће прилике да виде неке најлепше и нетипичне снимке и призоре непокретних културних добара које су у надлежности овог Завода.

Црква брвнара, посвећена Светој Богородици, у Цветкама надомак Краљева, због посебних архитектонских и историјских вредности, утврђена је за непокретно културно добро од великог значаја за Републику Србију, а надалеко је позната јер је покрај ње сахрањен чувени Карађорђев мегданџија Јован Курсула.

 

Средствима из буџета Града Краљева, преко Завода за заштиту споменика културе Краљево, реализују се радови на заштити овог значајног објекта који ће продужити век трајања храма и спасити га од девастација као последице атмосферских прилика. Вредност уговора са извођачем радова, фирмом Archidesign ING из Краљева, износи 1.194.930,00 динара.

Изведене конзерваторско-рестаураторске радове у Цветкама обишли су градоначелник града Краљева др Предраг Терзић и директор Завода за заштиту споменика културе Краљево Катарина Грујовић Брковић са оцем Иваном, парохом при Црквеној општини Цветке.

Како је подсетио градоначелник, пре неколико година Град Краљево је у сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе обезбедио финансијска средства за конзерваторско-рестаураторске радове на цркви у Врби, а ове године у буџету је обезбеђен новац како би били извршени конзерваторско-рестаураторски радови на цркви у Цветкама.

„Када радови буду у потпуности завршени, мислим да ћемо, сигурно за наредних педесет-шездесет година, успети да сачувамо ову цркву која је веома значајна јер се овде налази и гроб српског мегданџије и устаника Јова Курсуле“, поручио је Терзић, истакавши значај овог црквеног комплекса који, поред цркве брвнаре, чине и звоник, споменик и спомен-соба Јована Курсуле, бројни крајпуташи, као и новија Црква Светог апостола Павла, за све становнике Цветака и околних места.

Према речима директорке Завода за заштиту споменика културе Краљево Катарине Грујовић Брковић, црква брвнара у Цветкама једна је од пет цркава које се налазе у околини Краљева по којима је наш град специфичан и изузетно значајан у читавој Србији.

„Цркве брвнаре су нам остатак градитељства из XVIII и XIX века, када је на овом простору било пуно шуме и када се искључиво тим материјалом и градило. Из тог разлога је Завод и посвећен заштити ове врсте споменика културе. Спровели смо радове на заштити кровног покривача и кровне конструкције, која је била делимично оштећена, тако да смо извршили замену оштећених делова како бисмо у највећој мери сачували аутентичне делове архитектуре. Црква је у потпуности заштићена средствима против црвоточине и премазима који ће и импрегнирати и продужити трајање дрвета којим је саграђена. Предстоје радови на постављању пода односно постављању плоча, које су оригиналне, пронађене у цркви, и подигнуте на почетку радова из унутрашњости храма, и нових плоча, чију израду и испоруку очекујемо у наредним данима“, појаснила је директорка.

Први подаци о изградњи цркве потичу још из XVIII века и говоре да је на овом простору постојала црква која је страдала после Првог српског устанка и да је данашња црква саграђена 1824. године, о чему постоји податак из архивске грађе који јасно сведочи о томе да је мајстору исплаћено 500 гроша и 20 пара за изградњу цркве у Цветкама.

Данашња црква, из 1824, поправљана је и дорађивана око 1880. године, када је добила данашњи изглед, висина јој је подигнута и постављен је данашњи кровни покривач. Изузетно је значајан иконостас, који се до данас чува у цркви, а потиче из старије цркве из 1812. године, о чему сведочи изузетно значајан запис на једној од престоних икона на иконостасу, који казује да је онај ко је поклонио престоне иконе цркви у Цветкама Лазар Мутап – војсковођа Првог српског устанка, настрадао 1815. године, што је поуздан податак да је иконостас остатак те цркве из претходног периода, саграђене на почетку XIX века.

Цветачка црква брвнара је изузетно значајна као простор који је историјски током јако дугог периода био значајан за српски народ, о чему сведочи и чињеница да је славни Јован Курсула донет овде, да ту дочека последње минуте живота, и ту је и сахрањен.

Видео : https://www.youtube.com/watch?v=0iYFquZcBDs

Стручњаци Завода за заштиту споменика културе обнављају Цркву Светог Николе у Железници – Тадење.

Црква Св. Николе налази се у селу Железница, око 10 km јужно од манастира Студенице. Подигнута је у 17. веку, под утицајем хиландарског градитељства. Археолошки је истражена 1994, а према сачуваним елементима предвиђена је

Тадење Црква Светог Николе

потпуна реконструкција. Црква је правоугаона грађевина подигнута од тесаних квадера камена пешчара, ломљеног притесаног камена и мермерних надгробних споменика. Није утврђено како је изгледала подна површина, једино се може претпоставити да су то биле камене плоче у комбинацији са надгробним споменицима.

Тадење Црква Светог Николе

У цркву се улазило преко ширег степеника од заравњеног ломљеног камена и секундарно употребљених квадера. Источни зид је раван, тако да олтарску апсиду и простор за ђаконикон и проскомидију чине три нише. И нише уз олтарски простор на бочним зидовима (укупно их има четири) изведене су на исти начин, од пажљиво обрађених и профилисаних квадера пешчара са изразитим декоративним претензијама које се огледају у обради камена и разуђеном распореду.За нише, као и за седам прозора, коришћени су мермерни надгробни споменици. На северном углу зида, на улазу у цркву, откривена је конструкција са клупом. У висини крова, на источном и једним мањим делом на северном зиду, сачуван је профилисани венац од пешчара. Црква је имала двосливни кров прекривен ломљеним плочама, а кровну конструкцију чиниле су дрвене греде спајане гвозденим закивцима.

Тадење Црква Светог Николе

Видео :Видео снимак са терена Тадење

Иновациони пројекат „Дигитална Петрова црква”, који је Цркву Светих апостола Петра и Павла у Расу преко апликације „Холоград” учинио глобално доступном, представљен је у недељу, 22. маја 2022. године, у порти те цркве. Сви људи на свету ће преко те апликације моћи да приступе Цркви Светих апостола Петра и Павла у Расу.

Пројекат „Дигитална Петрова црква” је реализован уз подршку Министарства за иновације и Владе Србије.

Кроз употребу савремене технологије виртуелне и проширене реалности иновативна апликација омогућује корисницима приступ мноштву фотографија и видео-секвенци.

Министар Ненад Поповић рекао је да сада сви грађани у свету помоћу апликације могу да уђу на мобилним телефонима и компјутерима у Петрову цркву и да осете виртуелну и проширену реалност.

„Кроз најмодернију технологију добијамо слику Петрове цркве, коју свако на било којој тачки света, на свом мобилном може да погледа”, рекао је он.

Оценио је да је важно да Србија покаже најлепше што има – своје цркве и манастире. „Да покажемо како смо настали, да смо ми стари европски народ”, рекао је Поповић. Додао је да је битно да сви могу да погледају ово највеће благо које ми у Србији имамо.

„Петрова црква сигурно је један од наших највећих историјских споменика, место где је крштен Свети Сава и где је миропомазан Стефан Немања. Овде смо ми настали. Важно је да спојимо и традицију и модерно и да оно што је најлепше покажемо помоћу најсавременијих технологија”, казао је Поповић.

Оценио је да грађани Србије овим пројектом треба да се поносе.

„Позивам их да отворе апликацију, користећи виртуелну и појачану реалност, и проживеће потпуно исти доживљај као да се налазе овде у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Расу”, рекао је Поповић.

Апликацију „Холоград” можете скинути кликом на ХОЛОГРАД.

 са сајта : Српска средњовековна историја.

Фото : Завод за заштиту споменика културе Краљево

проф. др Славиша Перић из Археолошког института, стручњак за неолит, већ годинама руководи истраживањима знатно већег и богатијег налазишта Дреновац код Параћинa. Професору Перићу захваљујемо што је стрпљиво одговарао на наша бројна лаичка питања.

Професоре, где се ово налазимо?

– На локалитету Дивље поље у Ратини, непосредно изнад ушћа Ибра у Мораву, на остацима једног неолитског насеља, прецизније из млађег неолита, који је опредељен у оквире Винчанске културе. Она је трајала од 5400. до 4500. године пре нове ере. Претпостављамо да је ово насеље постојало око 300 година при крају тог периода, негде од 4800-4500. пне. Ископавање обављамо на периферији већег насеља, које заузима око 10 хектара, са изузетно повољним положајем: безбедним од поплава, са добрим прегледом терена, повољним условима за развој земљорадње, риболов…

Где се простирало тих 10 хектара – уз Ибар и Мораву или…?

– Не, заузимало је цео овај доњи део савременог насеља Ратина. Све ове куће које видимо саграђене су изнад неолитског насеља. Иначе, припадало је групи мањих винчанских насеља, јер у Србији имамо неолитских насеља која се простиру и на 50-60 хектара.

Шта нам можете рећи о овом нашем винчанском селу? Кад кажемо „праисторијско насеље“ углавном замишљамо некакве колибице.

– Ово су много озбиљне грађевине. Њихове куће су имале средишњи део дрвене конструкције, између дрвених стубова било је пруће и онда је све са обе стране облепљено глином. Зид је био дебео и до 40 центиметара. То је била моћна архитектура. У том млађем периоду Винчанске културе имамо поуздане доказе да су Винчанци градили и куће на спрат, тако да су били добри познаваоци статике и архитектуре. Стамбени објекти су углавном били уједначених димензија 10 к 5 метара, 12×6, у основи то буде и 70 квадрата, по две-три просторије…

То је и за данашње појмове сасвим солидна квадратура! Чиме су се бавили, како су живели, шта су јели ови наши ратински Винчанци?

– Овде су се по својој прилици интензивно бавили земљорадњом, јер имамо велики број камених жрвњева на којима су млели жито, и авана. Нашли смо и велики број тегова за које се претпоставља да су коришћени приликом риболова. Сама локација указује да је ово била житница, да су имали рибу и да је горе негде у залеђу било ловиште, јер су они и даље ловили, без обзира што су имали домаће животиње. Познавали су ткање, нашли смо тегове који су били део вертикалног ткачког „стана”.

Каква је клима била тада, које домаће животиње су могле имати?

– Клима је била готово иста као данас. А и домаће животиње – у то време већ имају припитомљене овце, краве, козе, свиње… аи кућне љубимце, псе и мачке. Свима им је овде било фино, плодно. У исхрани су користили и масноће, млеко и сир, мед.

Колико је становника могло да има цело насеље?

– У једној кући је било до шест до седам чланова. Међутим, ми тек треба да подигнемо овај слој и да видимо да ли испод има неких још старијих трагова, али ова периферија је углавном једнослојна. У насељу од десетак хектара могло је да живи пар стотина људи истовремено, али – подсећам вас да не знамо да ли су све ове куће истовремено егзистирале. То је ствар даљег проучавања.

Рекли сте ми да су насеља била врло уређена, наведите нам неки пример.

–Ево, имамо овде једну јаму у којој је одбачен керамички материјал и има доста животињских костију. Дакле, постојало је посебно место где се одлагао отпад. Иначе, карактеристика овог дела насеља је изузетно мало животињских костију. То може бити последица киселог земљишта у коме су се кости распале, а можда су их негде одлагали. Нису бацали кости и отпад којекуда, водили су рачуна, били су рационални. У Дреновцу смо радили анализе пода куће и закључак је да су били савршено чисти. Водили су рачуна о оријентацији кућа, о ентеријеру, естетици, сваки керамички предмет је био на неки начин украшен… Куће су збијене, нема класичне окућнице, што значи да су животиње држале негде ван села. Вероватно су имали и некакву септичку јаму за своје потребе. То говори о њима у много позитивном смислу него што се мисли кад се каже „примитивне заједнице“.

Има ли трагова духовног живота, религијског можда?

– Што се тиче духовне културе, углавном се највише података црпи из начина сахрањивања. А за то смо ускраћени, о чему ћемо касније опширније говорити. Међутим, имамо антропоморфну ​​и зооморфну ​​пластику, винчанске фигурине су углавном представе жене са наглашеним облинама и то се доводи у везу са плодношћу земље и култом великог богиња Мајке, а који је у вези са развојем земљорадње. Те фигурине су обично поломљене, некада се налазе у кућама, некада ван кућа, не знамо како су их користили, да ли се ради о украсним или употребним предметима.

Да ли су Винчанци имали писмо?

– Не. Да би једна заједница имала писмо, потребно је да сазри потреба за писмом. Да бисмо нешто назвали писменим потребно је да се у више случајева јавља на једном локалитету, да се у истој форми јавља и на другом. На винчанској керамици постоје неки урези, који могу бити обележавање количине или неке трампе, али то не можемо назвати писмом. Прича о винчанском писму је неоснована. Винчанска култура је толико високо развијена и толико квалитетна да јој не треба додавати ништа што није имала.

Да ли у нама данашњима може имати некаквих трагова Винчанаца?

– Тешко, тешко… Говорити о вези Срба и носилаца винчанске културе је неосновано, неутемељено. Видите, сва ова црвена боја је последица горења, све те куће су биле спаљене…

Зашто спаљене?!

– Е, то је велика тајна! Зашто су куће спаљене – то је питање актуелно већ дуги низ година. Једни тврде да се ради о ритуалном спаљивању приликом смрти најстаријег члана, други да се радило о најезди неког новог становништва… али нема трагова разарања. Углавном се затиче материјал тамо где је и био у време употребе.

Можда је просто избио пожар?

– Нема ни жртава. Да је био општи пожар, неко би страдао, нејач, стари људи… Њихове посуде су оригинално биле црне боје. Оне које налазимо у спаљеним кућама промениле су боју у црвену услед високе температуре. Међутим, посуде које налазимо између куће су црне, задржале су основну боју, што се није догодило ако је све горело… Вероватно да су куће појединачно паљене, тешко је претпослати из ког разлога. За скоро свако винчанско насеље с краја винчанске културе карактеристично је да су куће изгореле.

Можда су спаљивали кад би болест закачила неко домаћинство? Или кад би кренули у велику сеобу?

– Да, али онда би запалили село и отишли, а пожар би био неконтролисан. У случају спаљивања куће због болести, имали бисмо лешеве. Нисмо пронашли ниједан људски остатак! То је проблем у тумачењу винчанске културе, проблем сахрањивања носилаца винчанских насеља. У свим винчанским насељима нађено је врло мало људских остатака. Велика мистерија, заиста…

Можда су преминуле пуштали низ реке?

– Могуће, али онда бисмо кад се повлаче реке или кад мењају корито, некад негде наишли на остатке. Можда да су спаљивали покојнике, али нема ни трагова спалишта.

Како се те тајне – спаљених кућа и „тајновитог“ сахрањивања Винчанаца, тумаче у археологији?

– Тумаче се – упућивањем на нека будућа истраживања, па да видимо шта ћемо открити. Ја годинама водим ископавања у Дреновцу код Параћина, да је једно велико неолитско насеље, и прошле године смо први пут наишли на остатке скелета. Види се да је скелет одрасле особе, неграцилне грађе, доста је страдао тако да је тешко одредити пол, али остаје отворено питање да ли је ту положен па је запаљена кућа или је ту затечен пожаром.

Остаје нам да чекамо нова археолошка открића која ће разјаснити ове тајне. Али и ону највећу – шта се догодило са Винчанцима?! Покривали су простор Србије, дела Бугарске, Румуније, Босне, развили културу за поштовање и онда почетком 4. миленијума једноставно – прохујали са вихором!

– Да, то је чудно за винчанска насеља. На Блиском истоку из те фазе су настајали прави градови, а код нас је замро живот и нема становника. Питање је шта се десило са носиоцима Винчанске културе. На територији Србије евидентирано је око 700 винчанских насеља. Наравно, нека су померана са једне на другу локацију, али је најмање 500 насеља… Занимљиво је и да немамо непосредног наследника у смислу продужетка живота на простору који су заузимали. Прва следећа насеља се јављају тек негде средином првог миленијума пре нове ере, тако да је питање шта се десило са толиким бројем људи.

Толико људи и насеља, а не зна се ни где су отишли, ни зашто су отишли, ни зашто их дуго нико није наследио на овој територији!

– Само на Бубњу код Ниша имамо континуитет између неолита и следећег периода, бакарног доба… нешто је то становништво натерало да се помери. Шта – заиста је тешко рећи.

У том периоду Винчанске културе, шта се догађало источно и западно од нас?

– У периоду млађег каменог доба Винчанска култура припада једној од најразвијенијих и по броју насеља, иу материјалној и духовној култури. Западна и средња Европа у то време касне у односу на Балкан. Зато колеге из Бугарске мало више и слободније говоре на ту тему и сматрају да је тај простор заправо колевка европске цивилизације, што и јесте. На истоку су већ увелико у периоду металног доба. На територији данашње Бугарске с краја Винчанске културе почиње да се развија рударство и металургија. Сви ти таласи су долазили преко Анадолије, односно кроз балканско-анадолски културни комплекс. Као што ми каснимо за Анадолију, западни делови Европе касне за Балкан. Тек са развојем бронзаног доба они добијају примат. С треће стране, имамо Егеју која је у бронзаном добу већ пред крај III миленијума пре нове ере.

Има ли у Ратини трагова неких каснијих култура?

– Да, током касног латена (од II века пре нове ере до почетка нове ере) постојало је једно латинско насиље. Оно је могло да траје стотинак година. Од њихове архитектуре имамо мало остатака, али имамо доста трагова њиховог боравка у виду девастирања винчанских објеката. Откопали смо део латинског рова, може бити одбрамбени ров са палисадама. У слоју је искључиво латинска керамика и зато знамо да је латински, а невинчански ров.

Портал круг

Фото: Т. Д. Спахић