проф. др Славиша Перић из Археолошког института, стручњак за неолит, већ годинама руководи истраживањима знатно већег и богатијег налазишта Дреновац код Параћинa. Професору Перићу захваљујемо што је стрпљиво одговарао на наша бројна лаичка питања.
Професоре, где се ово налазимо?
– На локалитету Дивље поље у Ратини, непосредно изнад ушћа Ибра у Мораву, на остацима једног неолитског насеља, прецизније из млађег неолита, који је опредељен у оквире Винчанске културе. Она је трајала од 5400. до 4500. године пре нове ере. Претпостављамо да је ово насеље постојало око 300 година при крају тог периода, негде од 4800-4500. пне. Ископавање обављамо на периферији већег насеља, које заузима око 10 хектара, са изузетно повољним положајем: безбедним од поплава, са добрим прегледом терена, повољним условима за развој земљорадње, риболов…
Где се простирало тих 10 хектара – уз Ибар и Мораву или…?
– Не, заузимало је цео овај доњи део савременог насеља Ратина. Све ове куће које видимо саграђене су изнад неолитског насеља. Иначе, припадало је групи мањих винчанских насеља, јер у Србији имамо неолитских насеља која се простиру и на 50-60 хектара.
Шта нам можете рећи о овом нашем винчанском селу? Кад кажемо „праисторијско насеље“ углавном замишљамо некакве колибице.
– Ово су много озбиљне грађевине. Њихове куће су имале средишњи део дрвене конструкције, између дрвених стубова било је пруће и онда је све са обе стране облепљено глином. Зид је био дебео и до 40 центиметара. То је била моћна архитектура. У том млађем периоду Винчанске културе имамо поуздане доказе да су Винчанци градили и куће на спрат, тако да су били добри познаваоци статике и архитектуре. Стамбени објекти су углавном били уједначених димензија 10 к 5 метара, 12×6, у основи то буде и 70 квадрата, по две-три просторије…
То је и за данашње појмове сасвим солидна квадратура! Чиме су се бавили, како су живели, шта су јели ови наши ратински Винчанци?
– Овде су се по својој прилици интензивно бавили земљорадњом, јер имамо велики број камених жрвњева на којима су млели жито, и авана. Нашли смо и велики број тегова за које се претпоставља да су коришћени приликом риболова. Сама локација указује да је ово била житница, да су имали рибу и да је горе негде у залеђу било ловиште, јер су они и даље ловили, без обзира што су имали домаће животиње. Познавали су ткање, нашли смо тегове који су били део вертикалног ткачког „стана”.
Каква је клима била тада, које домаће животиње су могле имати?
– Клима је била готово иста као данас. А и домаће животиње – у то време већ имају припитомљене овце, краве, козе, свиње… аи кућне љубимце, псе и мачке. Свима им је овде било фино, плодно. У исхрани су користили и масноће, млеко и сир, мед.
Колико је становника могло да има цело насеље?
– У једној кући је било до шест до седам чланова. Међутим, ми тек треба да подигнемо овај слој и да видимо да ли испод има неких још старијих трагова, али ова периферија је углавном једнослојна. У насељу од десетак хектара могло је да живи пар стотина људи истовремено, али – подсећам вас да не знамо да ли су све ове куће истовремено егзистирале. То је ствар даљег проучавања.
Рекли сте ми да су насеља била врло уређена, наведите нам неки пример.
–Ево, имамо овде једну јаму у којој је одбачен керамички материјал и има доста животињских костију. Дакле, постојало је посебно место где се одлагао отпад. Иначе, карактеристика овог дела насеља је изузетно мало животињских костију. То може бити последица киселог земљишта у коме су се кости распале, а можда су их негде одлагали. Нису бацали кости и отпад којекуда, водили су рачуна, били су рационални. У Дреновцу смо радили анализе пода куће и закључак је да су били савршено чисти. Водили су рачуна о оријентацији кућа, о ентеријеру, естетици, сваки керамички предмет је био на неки начин украшен… Куће су збијене, нема класичне окућнице, што значи да су животиње држале негде ван села. Вероватно су имали и некакву септичку јаму за своје потребе. То говори о њима у много позитивном смислу него што се мисли кад се каже „примитивне заједнице“.
Има ли трагова духовног живота, религијског можда?
– Што се тиче духовне културе, углавном се највише података црпи из начина сахрањивања. А за то смо ускраћени, о чему ћемо касније опширније говорити. Међутим, имамо антропоморфну и зооморфну пластику, винчанске фигурине су углавном представе жене са наглашеним облинама и то се доводи у везу са плодношћу земље и култом великог богиња Мајке, а који је у вези са развојем земљорадње. Те фигурине су обично поломљене, некада се налазе у кућама, некада ван кућа, не знамо како су их користили, да ли се ради о украсним или употребним предметима.
Да ли су Винчанци имали писмо?
– Не. Да би једна заједница имала писмо, потребно је да сазри потреба за писмом. Да бисмо нешто назвали писменим потребно је да се у више случајева јавља на једном локалитету, да се у истој форми јавља и на другом. На винчанској керамици постоје неки урези, који могу бити обележавање количине или неке трампе, али то не можемо назвати писмом. Прича о винчанском писму је неоснована. Винчанска култура је толико високо развијена и толико квалитетна да јој не треба додавати ништа што није имала.
Да ли у нама данашњима може имати некаквих трагова Винчанаца?
– Тешко, тешко… Говорити о вези Срба и носилаца винчанске културе је неосновано, неутемељено. Видите, сва ова црвена боја је последица горења, све те куће су биле спаљене…
Зашто спаљене?!
– Е, то је велика тајна! Зашто су куће спаљене – то је питање актуелно већ дуги низ година. Једни тврде да се ради о ритуалном спаљивању приликом смрти најстаријег члана, други да се радило о најезди неког новог становништва… али нема трагова разарања. Углавном се затиче материјал тамо где је и био у време употребе.
Можда је просто избио пожар?
– Нема ни жртава. Да је био општи пожар, неко би страдао, нејач, стари људи… Њихове посуде су оригинално биле црне боје. Оне које налазимо у спаљеним кућама промениле су боју у црвену услед високе температуре. Међутим, посуде које налазимо између куће су црне, задржале су основну боју, што се није догодило ако је све горело… Вероватно да су куће појединачно паљене, тешко је претпослати из ког разлога. За скоро свако винчанско насеље с краја винчанске културе карактеристично је да су куће изгореле.
Можда су спаљивали кад би болест закачила неко домаћинство? Или кад би кренули у велику сеобу?
– Да, али онда би запалили село и отишли, а пожар би био неконтролисан. У случају спаљивања куће због болести, имали бисмо лешеве. Нисмо пронашли ниједан људски остатак! То је проблем у тумачењу винчанске културе, проблем сахрањивања носилаца винчанских насеља. У свим винчанским насељима нађено је врло мало људских остатака. Велика мистерија, заиста…
Можда су преминуле пуштали низ реке?
– Могуће, али онда бисмо кад се повлаче реке или кад мењају корито, некад негде наишли на остатке. Можда да су спаљивали покојнике, али нема ни трагова спалишта.
Како се те тајне – спаљених кућа и „тајновитог“ сахрањивања Винчанаца, тумаче у археологији?
– Тумаче се – упућивањем на нека будућа истраживања, па да видимо шта ћемо открити. Ја годинама водим ископавања у Дреновцу код Параћина, да је једно велико неолитско насеље, и прошле године смо први пут наишли на остатке скелета. Види се да је скелет одрасле особе, неграцилне грађе, доста је страдао тако да је тешко одредити пол, али остаје отворено питање да ли је ту положен па је запаљена кућа или је ту затечен пожаром.
Остаје нам да чекамо нова археолошка открића која ће разјаснити ове тајне. Али и ону највећу – шта се догодило са Винчанцима?! Покривали су простор Србије, дела Бугарске, Румуније, Босне, развили културу за поштовање и онда почетком 4. миленијума једноставно – прохујали са вихором!
– Да, то је чудно за винчанска насеља. На Блиском истоку из те фазе су настајали прави градови, а код нас је замро живот и нема становника. Питање је шта се десило са носиоцима Винчанске културе. На територији Србије евидентирано је око 700 винчанских насеља. Наравно, нека су померана са једне на другу локацију, али је најмање 500 насеља… Занимљиво је и да немамо непосредног наследника у смислу продужетка живота на простору који су заузимали. Прва следећа насеља се јављају тек негде средином првог миленијума пре нове ере, тако да је питање шта се десило са толиким бројем људи.
Толико људи и насеља, а не зна се ни где су отишли, ни зашто су отишли, ни зашто их дуго нико није наследио на овој територији!
– Само на Бубњу код Ниша имамо континуитет између неолита и следећег периода, бакарног доба… нешто је то становништво натерало да се помери. Шта – заиста је тешко рећи.
У том периоду Винчанске културе, шта се догађало источно и западно од нас?
– У периоду млађег каменог доба Винчанска култура припада једној од најразвијенијих и по броју насеља, иу материјалној и духовној култури. Западна и средња Европа у то време касне у односу на Балкан. Зато колеге из Бугарске мало више и слободније говоре на ту тему и сматрају да је тај простор заправо колевка европске цивилизације, што и јесте. На истоку су већ увелико у периоду металног доба. На територији данашње Бугарске с краја Винчанске културе почиње да се развија рударство и металургија. Сви ти таласи су долазили преко Анадолије, односно кроз балканско-анадолски културни комплекс. Као што ми каснимо за Анадолију, западни делови Европе касне за Балкан. Тек са развојем бронзаног доба они добијају примат. С треће стране, имамо Егеју која је у бронзаном добу већ пред крај III миленијума пре нове ере.
Има ли у Ратини трагова неких каснијих култура?
– Да, током касног латена (од II века пре нове ере до почетка нове ере) постојало је једно латинско насиље. Оно је могло да траје стотинак година. Од њихове архитектуре имамо мало остатака, али имамо доста трагова њиховог боравка у виду девастирања винчанских објеката. Откопали смо део латинског рова, може бити одбрамбени ров са палисадама. У слоју је искључиво латинска керамика и зато знамо да је латински, а невинчански ров.
Портал круг
Фото: Т. Д. Спахић
