У ратној стварности, потврдила се много раније изречена злослутна мисао немачког књижевника, Хајнриха Хајнеа: Тамо где се спаљују књиге, слична судбина очекује и људска бића. У зонама ратних дејстава, која су у Другом светском рату захватила подручја много шире од линије војних фронтова, немерљив је број ратом уништених људских судбина. Идеологију нацизма одликовале су искључивост и нетрепељивост, засноване на правним актима попут Расних закона из 1935, испољене у свом најсуровијем облику у виду концентрационих логора – фабрикама смрти и у масовним одмаздама над цивилним становништвом. Погубност такве тоталитарне идеологије је не само у физичкој ликвидацији милиона људи другачије вере, нације, расе већ и у њиховој дехуманизацији. У великим логорима, у транспортима, на стратиштима, људи су претварани у бројеве, без имена и презимена, порекла, породица, приватности…
У циљу гушења устанка и сузбијања Југословенске војске у отаџбини и других антифашистичких снага против окупатора, у Србији се до краја септембра 1941. репресивне мере претварају у одмазду над целокупним становништвом. Наредбе Адолфа Хитлера, Вилхема Листа, војног заповедника југоистока, Франца Бемеа, главнокомандујућег генерала у Србији, упериле су цеви митраљеза у становништво Србије, у драконским размерама 100 живота српских цивила наспрам једног немачког војника, а 50 за рањеног :
„Ваш задатак је да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво.“
Немачка офанзива се, са мржњом поражене ратујуће стране у Првом светском рату, мимо правила ратовања, спроводила над нејачи, цивилима без оружија, стрељањем готово 3.000 мушкараца, жена и деце у селу Драганац, у Мачви у септембру 1941. А потом и у Шумадији, у октобру. „Застрашујући пример“ Краљева и Крагујевца, на мапи највећих злочина регуларне војске немачког Вермахта, представљају ратне злочине против човечности.
Наредбом немачке команде места Краљево, почев од 5 октобра 1941. за град Краљево уведено је ванредно стање са преким судом. Мали плакат – летак са незапамћеним размерама одмазде о стрељању 100 српских цивила за једног убијеног немачког војника и 50 за рањеног, најавио је највећу трагедију у историји Краљева. Још 4. октобра, у локомотивску халу у кругу Фабрике вагона, простор назван лагером, као таоци су затворени радници и службеници из краљевачке Фабрике авиона, потом железничари, запослени у Железничкој радионици, у Општини, Среском начелству, служби Поште и телеграфа, Окружном и Жичком црквеном Суду, део професора и ђака из средње Ратарске школе и Гимназије. Грађани су рацијом покупљени на улицама, као и земљорадници из околних села. Затворено је више од 2.000 талаца различитог порекла, образовања и годишта. Стрељање је почело у зору 15. октобра, извођењем талаца у групама од по стотину на стратште. Поруке послате породицама и казивања ретких преживелих који су успели да се извуку испод лешева, међу којима и Марка Сломовића, потресна су сведочанства о последњим данима живота стрељаних:
„Врата од хале се затворише и ми осташмо напољу. Било нас је око стотину. Показаше нам гомилу алата и наредише да свако узме ашов, пијук или лопату. Тада нас постројише по тројицу и под стражом поведоше уз пругу према Ложиони. Зауставили су нас на великој ледини у кругу Жељезничке радионице… Приметио сам испред нас неколико митраљезких гнезда… Све наде и живот су пале у воду…“
Последњи таоци стрељани су 20. октобра. После извршеног стрељања, немачки официри су хицима из пиштоља убијали жртве које су показивале и најмањи знак живота. Стрељани су цивили без оружја и војне одговорности, различитог узраста, занимања, порекла, од оних рођених овде, до оних који су спас између два рата пронашли у Краљеву. Претежно Срби из свих предратних бановина, Словенци, Роми, Руси…
Истовремено, немачка казнена експедиција спаљивала је куће и убијала становништво Сирће, Витановца, Рибнице, Жиче… Стрељање у лагеру, на мањим стратиштима и убијања на кућном прагу – немачки ратни злочини – обележили су 1941. годину као најпогубнију у дугој историји краљевачког краја. Размере трагедије не налазе се само у индивидуалним и породичним губицима, већ и у привредним, демографским губицима Краљева. Краљево је у октобру 1941. године изгубило највећи број својих житеља. Циљ историјске науке је да утврди имена сваког од њих, размере злочина, јер спомињање произвољних бројева без навођења имена жртава је њихова тешка увреда. Иза сваког броја, документа, предмета је – један људски лик, једно име, особа која је имала породицу, порекло, занимање…
Иза стрељања његвојих житеља, Краљево је пружало језиву слику. Фрагменти те страшне слике су ратна сирочад, у црно завијене удовице, незавршени послови, необрађене њиве, опустеле фабричке хале, страх и немаштина, црни барјаци на кућама… Међу стрељанима у лагеру било је тек стасалих младића за прве личне карте, али и млађих од 18. година, тада ученика и шегрта. Личне карте, легитимација, радне књижице, индекси, ђачке књижице, писма упучена породици, сачувани у нашим Музејима и Архивима – нама данас говоре суштински исту причу: на стратиштима у Краљеву, Крагујевцу, у великим логорима који су радили као фабрике смрти за све време рата, као што су Стара Чајниче или Јасеновац, страдали су цивили без оружја, обични људи различитог годишта, занимања, порекла…
Документи и фотографије, које нас посећају на имена и ликове страдалих који би данас били наши суграђани, с чијим би се унуцима данас дружили, опомињу нас на зло оружаних сукоба из великих ратова у којима је највећа жртва увек „обичан, мали човек“. То су неми сведоци о свету који је уништен услед идеологије као што су фашизам и нацизам. Они могу бити саздани од нашег сећања, прикупљених фотографија и предмета – трагова о њиховом животу, од молитве на месту њиховог страдања…
